Miloš Škundrić (1977, Beograd) scenarista, producent i reditelj filma, diplomirao je na katedri za filmsku i TV režiju FDU Beograd. Nagrađivan više puta na Martovskom festivalu za svoje kratke igrane i dokumentarne radove. “Dugo putovanje u rat” je njegov prvi dugometražni bioskopski film.

Šta Vas je navelo da ispričate priču o uzrocima koji su doveli do početka Prvog svetskog rata?

Miloš Škundrić: Krenuo sam u celu priču još 2012. godine i to kao producent, koji je shvatio da nailazi stogodišnjica početka rata 2014. Onda sam kao scenarista/reditelj, onako štreberski krenuo da kopam po temi i našao neke podatke o kojima nisam imao pojma kao neko ko je završio osnovnu, srednju školu i fakultet i to u zemlji koja je u tom ratu izgubila oko 20% populacije. Istovremeno su izašle i knjige Krisa Klarka, Šona Mekmikina i sličnih, koje odgovornost za do tada najveću katastrofu pripisuju upravo Srbiji. Ne može se dovoljno naglasiti kolika je to glupost, tako da je tu pored fascinacije otkrićem jednog celog novog sveta, proradio i inat.

Po čemu se Vaš film razlikuje od drugih ostvarenja o tematici Velikog rata?

Miloš Škundrić: Ovo je film o uzrocima Prvog svetskog rata, ne o samom ratu. I tema uzroka je za istoričare mnogo značajnija, tako da je tokom ovih 100 godina objavljeno dosta knjiga i tekstova,
ali ne i filmova. Od onoga što bi zaličilo na film, autori se uglavnom bave 1914. godinom, da pokažu kako je Gavrilo Princip izazvao svetski rat. Tako da možemo da kažemo da je ovo prvi pravi film o uzrocima Prvog svetskog rata.

I po prvi put imamo okupljene istoričare iz onih zemalja koje su najznačajnije za razumevanje uzroka: Nemačke, Austrije, Francuske, Rusije, Velike Britanije i Srbije. Mene je začudilo da se ranije niko toga nije setio. Nekoliko meseci nakon mog snimanja austrijski ORF je snimio TV emisiju sa nekoliko “mojih” sagovornika. Čak su mi „maznuli“ i naslov u engleskoj verziji (“The road to war”) iako je originalno na nemačkom “Put u propast” (Der Weg in den untergang). Iako sam shvatio da izlazimo sa nekoliko godina zakašnjenja ja zbog toga nisam hteo da menjam naslov.

I konačno ovo je pravi dugometražni bioskopski film. Urednici festivala su ga najavili kao napeti istorijski triler. To je upravo bilo ono što sam želeo da napravim i činjenica da je to prepoznato meni kao reditelju veoma imponuje.

Koliko je bilo teško napraviti napet dokumentarni triler sastavljen od razgovora sa istoričarima, animacija starih mapa i arhivskih snimaka?

Miloš Škundrić: Bilo je poprilično teško, jer kao što znamo film kao medij postoji tek od kraja 19. veka. To znači da filmskih materijala iz perioda koji film obrađuje ima užasno malo u poređenju sa npr. vremenom pred Drugi svetski rat ili sada… A ja sam sa tako ograničenim sredstvima želeo da film ima ugođaj bioskopskog, praktično igranog filma. Zato je film tako dugo montiran i u njemu je upotrebljena bezmalo celokupna upotrebljiva filmska arhiva do 1914. a koja se odnosi na pojedine ličnosti, događaje ili lokacije bitne za priču. Zanimljivo je koliko malo ili nimalo filmova zapravo postoji sa npr. Nikolom Pašićem ili nemačkim ili engleskim premijerom, austrijskim ministrima illi generalima. A to su najbitniji likovi u našem filmu. Skoro pola arhive smo morali da kupimo u inostranstvu gde je poprilično skupa, a sredstva osvojena na fondovima smo dobili sa mesecima zakašnjenja – bile su one teške poplave po Srbiji. Sa druge strane i dalje mi deluje neverovatno koliko sam dobru ekipu istoričara uspeo da sakupim i kako smo ih lako organizovali za snimanje u njihovim državama.

Koje je za Vas najveće i najznačajnije saznanje iz istorije do kojeg ste došli radeći na filmu?

Miloš Škundrić: Teško bih mogao da izdvojim neki poseban momenat. Ali mogu da kažem da je ono što me je fasciniralo istoriografija – kako istoričari rekonstruišu prošlost,
možda još više zato što sam mrzeo taj predmet u osnovnoj i u gimnaziji… Imao sam prilike da vidim koliko je to naporan, zanimljiv i odgovoran posao na ličnom primeru.
Leta 2014, proveo sam desetak dana u političkom arhivu ministarstva spoljnih poslova u Berlinu, gde sam u stvari otišao da fotografišem unapred određena originalna dokumenta. I to sam završio za dva dana. Ostatak vremena proveo sam kopajući po drugim dokumentima i mislim da sam možda pronašao i neke nove, neobjavljene stvari.
Istovremeno, pokušao sam da verifikujem sve informacije koje sam napisao u scenariju (a na osnovu sekundarne, tj. istorijske literature) ili šta su sagovornici izjavili pred kamerom i tu sam uspeo da pronađem direktne dokaze za preko 95%.

„Dugo putovanje u rat“ će svetsku premijeru imati na 65. Martovskom festivalu – kakva su Vaša očekivanja u pogledu reakcija publike i kakvi su dalji planovi za život filma?

Miloš Škundrić: Lično mi mnogo znači što će premijera biti baš u okviru Martovskog festivala, jer sam na njemu osvojio prve nagrade kao student. Iako je prošlo dosta godina, tu se i dalje osećam kao kod kuće i vrlo me raduje da vidim da se ovaj festival vratio na ono mesto koje mu oduvek pripada u našoj kinematografiji. Želeo bih da i druge dobre stvari traju toliko u ovoj zemlji, a to je nažalost retko.

Čujem da je potražnja za kartama velika i naravno, imam tremu da ne izneverim interesovanje i očekivanja.

Za sada znamo da će film biti prikazan u okviru festivala “Zlatni Vitez” 2018. a postoji i interesovanje naših bioskopskih distributera (Artvista), iako znamo da dokumentarci nemaju naročito veliku bioskopsku posetu.

RTS je otkupio TV prava i gledaoci će moći da ga vide verovatno u novembru.

Da li pripremate sledeći film?

Miloš Škundrić: Ima nekoliko stvari koje bih voleo da radim u najskorije vreme, a najizvesnije je da će uskoro krenuti snimanje igranog filma pod nazivom “Šifra Vuk”, koji se bavi jednom krajnje neobičnom epizodom iz burne istorije Ratnog vazduhoplovstva i PVO SFRJ.

The post Intervju: MILOŠ ŠKUNDRIĆ, REDITELJ appeared first on Martovski festival.

Povodom predstojeće prezentacije na Martovskom festivalu, Daniel Bukumirović  nam je rekao nešto više o specifičnostima VICE produkcije i najavio šta posetioci mogu da očekuju u Domu omladine.

Šta razlikuje VICE od ostalih produkcija dokumentarnih filmova?

Daniel Bukumirović: VICE se po mnogo čemu razlikuje od drugih produkcija. Pre svega, mi snimamo jako mnogo dokumentarnog sadržaja. Samo prošle godine uradili smo preko 40 dokumentaraca od Srbije, preko zemalja regiona pa sve do Amerike gde smo uradili neke velike priče. Ono što nas ipak najviše razlikuje je prilično jedinstven sadržaj naših filmova i način na koji pristupamo temama, a on je pre svega nešto između dokumentarne forme i novinarsko – reportažnog pristupa, i to je ono što tako dobro prihvataju gledaoci. Kroz dokumentarni pristup snimanju i režiranju filmova ta reportaža više nije samo informativna, iznenađujuća ili zabavna, već dobija filmsku, dramsku notu.

Šta je prava VICE priča?

Daniel Bukumirović: To je ono što mi pitamo jedni drugi svakog dana kada dođemo na posao i odlučujemo o tome šta ćemo sledeće da radimo. Uglavnom smo uspešni u tome, ali naravno, nekad i nismo, jer je jako teško, jednostavno odgovoriti na to pitanje. Zapravo, ne postoji VICE priča. Postoje dobro i manje dobre priče, pitanje je samo kako ćeš ih obraditi, odnosno iz ugla joj prići. Mi svakog autora pitamo prvo da objasni zašto bismo radili neku priču. Zašto je ona važna ili zabavna, a ključno je naravno ko su ljudi koje ćemo videti u priči. U idealnom svetu, VICE priča je ona koju neko drugo nije snimio, ili bar nije predstavio na način koji mi to želimo da uradimo. Mi ne radimo priče u kojoj će naš autor da priča o nečemu ili nekome. Mi moramo da budemo deo priče, da je doživimo isto ili slično iskustvo kao neki glavni lik filma, jer je samo tako taj film pravi, i samo tako gledalac može da se poistoveti sa likovima i pričom. Mislim da smo tako i zadobili poverenje među najrazličitijim ljudima u ovoj zemlji. VICE obožavaju obični ljudi jer nikada ne pokušavamo da budemo bolji, lepši ili pametniji od njih, jer prosto govorimo jezikom koji oni razumeju.

Kako će se VICE predstaviti na 65. Martovskom festivalu?

Daniel Bukumirović: Sa velikim zadovoljstvom ćemo premijerno prikazati naš novi film „To sam ja, Dajana“. U pitanju je verovatno jedan od najznačajnijih i najboljih filmova koje smo snimili u prethodne četiri godine. To je priča o osobi iz Novog Sada koja je nekada bio neonacista pod imenom Dolf Pospiš, a danas je jedna nežna osoba u polnoj tranziciji i zove se Dajana. Film je stvarno moćan i tera na razmišljanje. Takođe, u subotu 31. marta imaćemo panel na kojem govori naš kreativni direktor iz Londona Aleks Miler, jedan od najzaslužnijih što je danas VICE ono što jeste u svetu – vodeća medijska platforma mladih ljudi na planeti. Vidimo se.

The post Intervju: DANIEL BUKUMIROVIĆ, VICE SRBIJA appeared first on Martovski festival.

Povodom predstojećeg učešća na Martovskom festivalu, Lejla Dedić podelila je sa nama deo tema o kojima će opširnije govoriti u Beogradu.
 

Al Jazeera je najveći regionalni producent. Kakva filmska priča mora biti da bi privukla Vašu pažnju?

Lejla Dedić: Al Jazeera Balkans u posljednjih sedam godina uspješno otkupljuje regionalne i svjetske dokumentarne naslove, producira i koproducira na lokalnoj, regionalnoj i europskoj razini, a također u posljednje tri godine uspješno distribuira producirani i koproducirani materijal u cijeloj regiji.

Nas privlače neispričane, zaboravljene, zanimljive i informativne priče.

Šta po Vama čini razliku između dokumentarnog filma i obične TV reportaže? Šta je ono što filmovima Al Jazeere daje dušu?

Lejla Dedić: Dokumentarna forma je široka kategorija vizualnih izražaja bazirana na pokušaju dokumentiranja realnosti, a reportaža je izvještavanje o vijesti i informacije od općeg interesa. Mi smo prvi regionalni News kanal koji ima platforme, tj. slotove u kojima se emitiraju različite dokumentarne forme i tematike. To nam daje dušu, a kroz različite dokumentarne forme dajemo i glas onima “bez glasa”.

Kako će se Al Jazeera predstaviti na 65. Martovskom festivalu? Šta će ponuditi lokalnim filmskim stvaraocima?

Lejla Dedić: Velika mi je čast da sam u žiriju ove godine jer imam priliku pogledati odlično selektirane domaće i strane naslove. Al Jazeera Balkans će u septembru ove godine održati prvi internacionalni dokumenatrni filmski festival AJB DOC u Sarajevu od 21. do 25. septembra. Ovim putem bih pozvala sve autore, producente i distributere da posjete našu AJB DOC web stranicu i, naravno, prijave svoje filmove do 30. maja 2018.

Također, u toku Martovskog festivala tražim naslove za otkup i emitiranje na AJB.

The post Intervju: LEJLA DEDIĆ, AL JAZEERA BALKANS appeared first on Martovski festival.